Prvi koraci

Što se tiče operativnog sistema, mreža može biti pod Windowsom ili Linuxom, a vrlo je čest slučaj i mešovitih struktura, gde klijenti rade pod Windowsom, a server pod Linuxom. U ovom serijalu pažnju ćemo usredsrediti na Linux mreže...

Kako da se napravi mreža računara?
Prvo treba da se podesi mrežna karta na vašem računaru. Ukoliko vam je instaliran SuSE najbolje da se radi u YaST kontrol centru. Ide se na opciju Network/Basic, pa se bira predzadnja opcija, Network Card Configuration.

YaST sâm prepoznaje postojeće mrežne karte na vašem računaru. Ide se na opciju Configure.

Postoje dve opcije u zavisnosti da li vam se u mreži nalazi DHCP server ili ne. Ako postoji DHCP koji će automatski dodeljivati slobodnu IP adresu prilikom svakog restartovanja računara, bira se opcija Automatic address setup (via DHCP). Druga opcija se bira ako ne postoji DHCP server, već će svaki računar imati svoju statičku adresu. U ovom slučaju morate uneti tu statičku IP adresu i subnet mask (koji vam je najverovatnije 255.255.255.0). Posle toga se podešava Host name and name server. Tu treba da se upiše ime računara i domen na kome će biti. Ispod postoje mesta za IP adrese računara na kojim je podignut DNS, ukoliko je na nekom računaru podignut DNS.    

Ako nije, treba da se dodaju  ručno IP adrese drugih računara u mreži i njihova imena u /etc/hosts.
Ovo bi bilo konfigurisanje mrežne karte pod SuSE Linuxom.

U Mandraku se to radi u Mandrake kontrolnom centru. Kliknite na Mreža i Internet. Tu se bira prva opcija: konekcija. Treba da se podesi LAN konfiguracija. Najbolje da se ide preko "čarobnjaka".

Prvo se bira autodetekcija (da bi ona pronašla mrežnu karticu). Ukoliko je detektovana mrežna kartica, u sledećem koraku čarobnjaka odmah je označena opcija LAN konekcija – detektovana mrežna kartica.
Potom se bira opcija da li postoji u mreži DHCP server koji će davati automatski DHCP adresu našem računaru ili upisujemo ručno statičku IP adresu i subnet masku.
U sledećem koraku treba da upišete ime računara i domen u formatu ime_računara.ime_domena. Ispod se upisuje IP adresa DNS-a i GateWaya (adresa mrežne kartice preko koga se izlazi na Internet).
Posle toga se zapamti konfiguracija.

U RadHat distribuciji postupak je sledeći: ide se na opciju System Settings, pa na Network i dobija se konfiguracioni prozor za nameštanje mrežne kartice. Bira se mrežna kartica koja se želi konfigurisati (u slučaju da postoji više mrežnih kartica na računaru) na dugme Edit.
Prva dva check boxa su za biranje da li će se uređaj podići startovanjem računara (preporučljivo da bude čekirano) i da li svi korisnici na tom računaru mogu da "disableuju" mrežnu karticu.

Potom se bira ono što je ponuđeno u svim distribucijama: da li se IP adresa dobija automatski (ponuđen dhcp server, bootp server i dialup – preko provajdera ) ili se statički upisuje. Kod statičkog upisivanja mora se uneti IP adresa i subnet maska i eventualna adresa mrežne karte preko koje se izlazi na spoljašnju mrežu.

Ukoliko se vaše potrebe za pristupom Internetu baziraju na pregledu Web stranica i slanju i primanju elektronske pošte, zadovoljićete se povremenim pristupom. U tom slučaju vaš server ćete opremiti modemom i podesiti ga da se po potrebi (ukoliko neki od računara u mreži pošalje zahtev za nekim hostom ili IP adresom koja je van lokalne mreže) ili u određeno doba dana uspostavi dial-up konekcija ka vašem Internet provajderu. Ovako uspostavljenu vezu moguće je deliti između više računara koji za njom imaju potrebu. U tu svrhu pod Linuxom je moguće koristiti više servisa, kao sto su diald i pppd.

Ako je vašoj firmi iz nekog razloga potreban stalni pristup Internetu, odlučite se za uvođenje nekog od servisa koji vam ovo omogućavaju (iznajmljena linija, DSL, kablovski internet), u skladu sa vašim finansijskim mogućnostima i brzinom protoka koja vam je potrebna.
U cilju boljeg iskorišćenja linka, moguće je podignuti neki od servisa koji će neke često zahtevane informacije čuvati na lokalnom serveru.

Jedan od najbitnijih servisa na Internetu je DNS (Domain Name System) koji služi za prevođenje URL-ova u IP adrese i obratno. Ukoliko na vašem serveru podignete DNS servis, često postavljeni zahtevi će biti keširani lokalno (caching-only name server), čime će se pristup Internetu ubrzati. Za dodatno ubrzanje pristupa Webu i smanjenje zagušenja linka instalirajte proxy server - najpoznatiji je squid.
DNS servis će vam čak biti neophodan ako želite da podignete neki od Web servera, na primer Apache. Da biste registrovali vaš Web domen (firma.co.yu), morate da imate name server koji je autoritativan za sve poddomene koji se unutar njega nalaze. Apache se postavlja kao logičan izbor, kao Web server koji će prezentaciju vaše firme održavati na Internetu.
Posluživanje običnih HTML stranica je veoma brzo, a server-side skripting jezici, kao sto su php, perl i python, su podržani preko odgovarajućih modula.
Veoma lako je moguće povezati se sa različitim bazama podataka, kao što su MySQL i PostgreSQL, a moguće je izvršavanje Java servleta preko modula jakarta-tomcat.
Često ćete dolaziti u situaciju da je potrebno, na primer, omogućiti dowload  fajlova sa vašeg Web sajta. U tu svrhu ćete podignuti ftp servis, kao što je recimo wu-ftp.

Pitanje sigurnosti

Pitanje o kome naročito treba voditi računa je sigurnost. U trenutku kada dobijete stalnu IP adresu i postanete non-stop prisutni na Internetu,
postaćete i meta za razne pokušaje zlonamernih upada na vašu mrežu. Tada vam postaje neophodan firewall koji će vas od ovakvih napada zaštititi tako što će zabraniti pristup svim portovima, osim onim koji se koriste za pristup servisima koje želite da opslužujete spolja (http, ftp, smtp, pop3...). Linux ima veoma dobru podršku za firewall na nivou jezgra operativnog sistema (iptables/netfilter). Takođe, u cilju što veće sigurnosti, treba isključiti sve servise koji se ne koriste. Ovo se posebno odnosi na telnet, koji se smatra veoma nebezbednim. Ukoliko vam je neophodan udaljen pristup koristite ssh (secure shell) koji je znatno bolje rešenje.

Zajedničko korišćenje resursa

Cilj nam je da napravimo mrežni sistem gde svi računari međusobno mogu da dele određene resurse. To se uglavnom odnosi na prostor na diskovima, CD-romove ili štampače. Ukoliko za servere odaberete Linux, postoje nekoliko korišćenih paketa.
NFS (Network File System) vam omogućava da radite sa šerovanim direktorijumima i da ih vidite kao da su lokalni. Međutim, Windows operativni sistem neće videti te direktorijume. Ukoliko hoćete da sa računara na kojima je instaliran Windows pristupate računarima, odnosno direktorijumima i štampačima koji su pod Linuxom, moraćete da podignete servis Samba, koji se nalazi u svim važnijim distribucijama Linuxa, ili se može skinuti sa sajta www.samba.org.
Na primer, ako želite da vam vaš kompjuter služi kao Web server, moraćete da instalirate Apache, Linuxov Web server.