Na putu do oblaka

Gospodin Paul St. John, regionalni menadžer EMC-a za Centralnu Evropu, pre nego što se preselio na “Stari kontinent” dve godine je radio u Čikagu, u Documentumu, nekad samostalnoj kompaniji, a sada delu EMC-ja koji se bavi upravljanjem sadržajem i arhiviranjem podataka. Danas na trenutak kada je EMC, svetski poznat proizvošač uređaja za skladištenje podataka, preuzeo Documentum gleda kao na „početak jedne velike priče“, jer je od te 2003. godine EMC kupovao kompanije gradeći portfolio tehnologija kako bi napravio ono što se zove virtuelna infrastruktura ili privatni oblak (private cloud)...

U početku EMC je bio fokusiran na storage, ali se tokom vremena posao proširio...

Od samog svog početka, EMC je vezan za storage (skladištenje). EMC je u startu svog poslovanja bio distributer kancelarijskog nameštaja i njegovi stručnjaci iznašli su jedinstven način skladištenja stvari. Od tada se, međutim, dosta toga promenilo, a termin storage ima sasvim posebno značenje u domenu informacionih tehnologija.

Ljudi su, naime, svesni da informacije koje imaju moraju negde da skladište. Važnost skladištenja se vremenom promenila i ljudi su počeli da informacije tretiraju slično novcu. Zgodna je analogija sa novcem: svi mi stavljamo novac u banku, gde je siguran. Banke imaju striktna pravila u vezi sa njim – ko može da ima pristup novcu, sa koliko novca banka mora u svakom momentu da raspolaže ukoliko ljudi zatraže da im se novac vrati i slično. Mislim da ljudi gledaju na informacije na isti način. Kompanije žele da znaju i da kontrolišu ko nadzire njihove informacije, koliko dostupne one moraju da budu, gde moraju da budu skladištene, koliko dugo moraju da se čuvaju.

U odnosu na period od pre nekih pet godina imamo tri suštinske promene: količina podataka kojima baratamo je drastično veća, informacije se nalaze u različitim formatima, a promenio se i način na koji ljudi te informacije koriste u svom poslu.
 
Ja sam svoj prvi video poziv obavio pre 10 godina i to je bila prava katastrofa. Tu tehnologiju za udaljene sastanke tada niko nije koristio. Danas, međutim, imamo mnogo zrelih ljudi koji komuniciraju preko e-maila, mobilnih telefona, i to je u principu ono na šta se oni oslanjaju kada je reč o komuniciranju na daljinu. Sa druge strane, naša deca danas koriste Facebook, Twitter, online chat sobe... Imamo i sve razvijeniji koncept prisustva na daljinu (telepresence), gde su osobe međusobno vrlo udaljene, ali im to ne smeta da razgovaraju i vide se.

Imao sam sastanak u svojoj kancelariji pre neki dan i bilo nas je četvoro. Planirali smo nešto. U jednom trenutku sam pomislio kako bi bilo zgodno da imam nešto slično telepresenceu ili Facebooku ili pak sobu za chat. Tada bi možda neko u kompaniji ko, recimo, radi u Indiji mogao da se uključi: "Hej, Pol ima sastanak o tome kako iskoristiti virtuelizaciju za rešenje o povraćaju informacija posle havarije, mislim da ću ga odgledati." Ili da se u jednom trenutku uključi u razgovor i kaže: "Da, momci, to o čemu pričate je dobro, ali smo to već isprobali u Indiji i želeo bih da dam jednu ideju u vezi sa ovim..."

Mislim da deca danas razumeju i prihvataju ovu ideju deljenja informacija sa zajednicom. Pre pet godina nismo razumeli sve metode, medije, načine na koje ljudi mogu da razmenjuju informacije, a to se danas menja. Mi smo na početku nečeg novog u domenu načina kako ljudi razmenjuju informacije i koja infrastruktura to podržava.

Što znači da se i u korporativnom okruženju može dosta naučiti od mladih ljudi koji koriste nove načine za razmenu informacija?

Svakako. Daću vam još jedan primer. Ljudi mojih godina i stariji vole da vide data centar „u kutiji“. Uđu i kažu: "Ovde se sve nalazi - moja kutija, moje aplikacije, znam da su tu sigurne i mogu da ih pipnem." Deca koja igraju „World of Warcraft“ online su budući novi IT stručnjaci u kompanijama i danas-sutra će upravljati data centrima. Tu decu nije briga gde se kutija nalazi, jer ona već imaju iskustvo da sve lepo radi i kada fizička kutija nije tu, već je bitno samo imati pristup svim željenim informacijama, ma gde se one fizički skladištile.

Nove niše

Svet storagea je ušao u niše u kojima nikada ranije nije bio, kao što su mala i srednja preduzeća...

Jeste. Možemo da uočimo da je ovom regionu bilo potrebno određeno vreme da počne da usvaja tehnologiju. Vi ste možda u zaostatku od 3-4 godine za Velikom Britanijom kada je reč o konsolidaciji storagea. U Velikoj Britaniji ljudi i kompanije možda brže rade na virtuelizaciji, ali je interesantna stvar to da vi u Srbiji možete da preskačete određene faze. U Africi, na primer, u mnogim zemljama nisu postavljali fiksne telefonske mreže, već su odmah prešli na mobilnu. Tako i vi u Srbiji možete da imate prednost i da odmah "uskočite" u virtuelnu infrastrukturu – možete bez problema da prekočite etapu postavljanja tradicionalnih data centara.

Kada je o malim i srednjim preduzećima reč, mislim da svaki njihov menadžer razmišlja na sledeći način: "Imam informacije i želim da ih podelim sa ljudima koji rade u kompaniji. Koji je najbolji način da to uradim i kako da one budu sigurne?". Te kompanije potom počinju da gledaju na alternative koje su manje-više u stvari servisi. Možda se neće odlučiti da investiraju u sopstvenu infrastrukturu, ali će investirati u servise koji će im omogućiti da skladište informacije. Ako, na primer, vodite stomatološku ordinaciju, poželećete neko rešenje za praćenje informacija o pacijentima. Možete ih staviti online i ne investirati u veliku kutiju. Sa druge strane, ako ste servis provajder, možete da počnete sa izgradnjom virtuelne infrastrukture koja će služiti velikom broju klijenata i koju ćete prodavati kao servis malim i srednjim preduzećima.

U čemu je suštinska razlika između tradicionalnog i virtuelnog data centra?

EMC želi da promoviše ideju o privatnom oblaku i virtualnim infrastrukturama. Daću vam mali primer i vratiti se ljudima koji vole stare data centre. Ako uđete u tradicionalni data centar, neko može da kaže: "Ja sam ovu infrastrukturu napravio za SAP, za Oracle ili za Microsoft Exchange..." Ali, pitanje je kako se pravi infrastruktura za aplikacije, da li se pravi za malo ili veliko opterećenje? Odgovor je da se ona pravi tako da može da podnese veliko opterećenje, odnosno, ona se dimenzionira tako da bi mogla da izdrži vršna opterećenja, tzv. "peak-ove". Sve ono vreme kada tih peakova nema, vi zapravo gubite vreme i ne iskorišćavate resurse. Ali, ako imate virtuelnu infrastrukturu poput Vmwareove, pomoću koje možete da delite resurse, kreiraćete samo jednu infrastrukturu i odrediti korisnike koji je koriste. Dakle, nećete pravite jednu za SAP, jednu za Exchange... već ćete je napraviti prema broju ljudi koji imate, količini informacija kojima baratate itd. Time se postižu dramatične uštede troškova. Ako ne morate da potrošite veliku količinu novca na infrastrukturu, možete ga usmeriti ka drugim stvarima – core biznisu, softveru, novim servisima...

Čak 75 % IT budžeta u gotovo svakoj firmi odlazi na održavanje infrastrukture, a samo 25 % na inovacije u poslovanju. Ako mi možemo da pomognemo kompaniji da smanji troškove održavanja za  10%, ona automatski ima 10% više novca da unapredi svoje poslovanje u vidu proširenja marketinga, novog istraživanja, razvoja, zapošljavanja novih ljudi...

Kompletan tekst možete pročitati u našem virtuelnom izdanju