Vođenje spoljne politike i trgovine u budućnosti

Sredinom XIX veka, pošto je primio prvi telegram, čuveni lord Palmerston je uzviknuo: "Bože moj, ovo je kraj diplomatije!" Naime, svaki put kada se uvode nova tehnološka sredstva za upravljanje znanjem i informacijama, vodi se rasprava o njihovom uticaju na diplomatiju, koja se obične definiše kao "vođenje spoljne politike jedne države ili više država". Ovo je u prošlosti bio slučaj sa telegrafom, telefonom i radijom, a ista je priča i sa pojavom računara, interneta i ostalih inovacija, kolektivno nazvanih "informacione i komunikacione tehnologije" (ICT).

Stvaranjem globalnog ekonomskog prostora, ekonomska diplomatija postaje sve značajnijim činiocem međunarodne komunikacije, a razvojem ICT-a rođena je i nova oblast – virtuelna, odnosno elektronska ili cyber diplomatija (e-Diplomacy, cyber diplomacy), koja označava korišćenje tehnologije u svrhu unapređenja, upravljanja i obavljanja spoljnih političkih ili ekonomskih poslova. Virtuelna diplomatija izgrađuje sistem povezanosti sa ostalim organizacijama neke države, stvarajući moćnu spoljnu mrežu, kako bi pokrenula državnu diplomatsku službu da brže funkcioniše i saobraća u pretraživom formatu, koji je moguće iznova koristiti, bez obzira gde se diplomata nalazio. Najkraće rečeno, virtuelna diplomatija je spoj diplomatskih aktivnosti i elektronskog poslovanja.

U razvoju virtuelne diplomatije trenutno prednjače Sjedinjene Američke Države, čiji je ambasador Džejms Holms (James Holmes) 2002. godine osnovao Odeljenje za e-diplomatiju pri Ministarstvu spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država, koje je 2003. g. reorganizovano, postavši Ured za e-diplomatiju. Zadatak Ureda je da pomoću savremenih tehnologija pomogne američkim diplomatama u inostranstvu, kao i da promoviše ostale tehnologije koje su od koristi za njihov rad.

Nadalje, Centar za studije Interneta Univerziteta u Vašingtonu je 1997. godine pokrenuo takozvani "Projekat Internet diplomatije" (Internet Diplomacy Project), ambiciozni višegodišnji program, čiji je cilj bio da istraži načine pomoću kojih se internet može iskoristiti kako bi se međunarodna diplomatija uvela u informaciono doba. Posle terorističkih napada u Njujorku, vladama mnogih zemalja postalo je vrlo važno da imaju na raspolaganju uspešne sisteme za razmenu informacija između svojih agencija. Glavni proizvod "Projekta Internet diplomatije" jeste "iEnvoy", prva softverska Internet aplikacija, koja je isključivo za potrebe međunarodnih diplomata i visokih vladinih zvaničnika. Pomoću "iEnvoy-a" diplomate zajednički razmenjuju i sastavljaju šifrovane multimedijalne dokumente, gde god postoji mogućnost pristupa Internetu. Do ovog trenutka, tu aplikaciju koriste vlade u više od 20 zemalja sveta, kao i Evropska unija, koja se pak trudi da Akcionim planom "i2010", prestigne sve konkurente do 2010. godine, pa i na polju virtuelne diplomatije.

Kada se sve sagleda, Sjedinjene Države imaju nekoliko projekata na polju virtuelne diplomatije, kao što su:
1. Diplopedija - wiki prostor koji je svojevrsna enciklopedija Ministarstva spoljnih poslova SAD, sa 1.375 odrednica,
2. Postovi virtuelne prisutnosti (VPP) - novi pristup koji omogućava američko diplomatsko prisustvo u inostranstvu, što ne zahteva zakup objekata ili stalno osoblje. Ova tehnika podrazumeva redovna putovanja, programe, medijske nastupe i novu tehnologiju. U septembru 2006. godine postojala su 34 VPP širom sveta.
3. Communities@State - niz zajednica koje se služe softverima za dnevnike na internetu (blogovi), napravljenih da ojačaju različite vrste zajednica unutar MSP. U novembru 2006. godine postojalo je više od 30 Communities@State, od grupa za rasprave o tehničkim pitanjima, do grupa diplomata koji se bave izveštajima o ljudskim pravima i VPP programima.
4. Okruženja virtuelnog rada - e-diplomatija je stvorena da odigra vodeću ulogu u pokušaju usvajanja Windows SharePoint Services (WSS) u Communities@State.
5. Daljinski pristup i rad na daljinu (teleworking),
6. Objavljivanje poverljivih podataka na internetu radi razmene diplomatskih izveštaja i njihove analize, sa zajednicama u okviru Ministarstva spoljnih poslova SAD i nacionalne bezbednosti.

Veština pregovaranja

Srž klasične, pa prema tome i virtuelne diplomatije jeste pregovaranje. Veština pregovaranja jedna je od osnovnih ljudskih aktivnosti koja se svakodnevno javlja u međuljudskim, ali i u međunarodnim političkim i ekonomskim odnosima, a osnovni joj je cilj - dolaženje do sporazuma. Virtuelna diplomatija podrazumeva pregovaranje upotrebom ICT-a, u cilju vođenja nekih ili svih pregovaračkih aktivnosti. Pregovori koji se vode putem interneta koriste sisteme e-pregovaranja (e-Negotiation Systems), koji se pak dele na aktivne, proaktivne i pasivne, u zavisnosti od razvijenosti softvera. Elektronsko pregovaranje u međunarodnim odnosima svakako ima svoju budućnost, prvenstveno zbog bezbednosti pregovaračkih strana, bržeg dolaženja do obostrano zadovoljavajućeg sporazuma, te malih troškova održavanja pregovaračkog procesa u odnosu na klasično vođenje pregovora.

Na krilima IT-a

Danas neke multinacionalne kompanije postaju sve moćniji međunarodni subjekti; organizovanije su i ekonomski snažnije od većeg broja država. Jedan od stručnjaka za cyber diplomatiju, Iven Poter (Evan H. Potter), profesor na kanadskom Mekgil-Kvins univerzitetu, u svojoj knjizi Cyber-diplomatija: Upravljanje spoljnom politikom u dvadeset i prvom veku, tvrdi da informacione tehnologije i uspon masovnih medija, iako su s jedne strane olakšali rad diplomatama, ne nagoveštavaju nestanak ministarstava spoljnih poslova, već sasvim suprotno. Dakle, bez obzira da li će država, kao subjekat međunarodnih odnosa, nestati u budućnosti ili će samo oslabiti zbog jačanja novih subjekata (nevladinih organizacija, međunarodnih organizacija, moćnih pojedinaca), diplomatija će preživeti na krilima informacionih i komunikacionih tehnologija. Kao što se vidi iz početka ovog teksta, lord Palmerston, iako je bio vrhunski diplomata svoga doba, imao je, izgleda, neopravdani strah od razvoja tehnologije.